ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ

Док су наши споменици друге половине 20. века могли да буду у Њујорку, Паризу, или Лондону тог времена, они из 21. века често као да су слетели из неког малог руског или бугарског града пре 1900. године. Тако на 19. век подсећају и цар Николај на главној београдској улици и краљ Петар Први у Новом Саду. Страхујем на шта ће да личи Немања испод длета неког постсовјетског уметника. Конкурс браћо, конкурс, а не звона и прапорци

Споменик Хајдару Алијеву у парку Ташмајдан (Фото Иван Милутиновић)

Пре неколико недеља је у њујоршком Музеју модерне уметности (МОМА), најугледнијем музеју модерне уметности у свету, завршена изложба посвећена архитектури, посебно оној споменичкој, у социјалистичкој Југославији. Велики светски листови су били пуни хвалоспева за јединствену уметност те јединствене државе. Као и у кинематографији, ова држава је и у градњи здања и споменика показивала спој западне естетике и социјалистичке идеологије, каквог није било нигде на свету. Револуционарне традиције су величане помоћу естетике акционих и каубојских филмова, али и величанственим авангардним споменицима као што су Тјентиште, Петрова гора, крушевачко Слободиште, Сремски фронт, да их не набрајамо. Скоро сваки град се осећао обавезаним да НОБ обележи на модеран начин. После четрдесетих година, сасвим су нестали соцреалистичке фигуре бораца и боркиња са машинкама и бомбама, или заставом. Заменили су их споменици који су пратили најсавременије токове светске уметности. Истовремено са завршетком величанствене њујоршке изложбе, у Београду, некада престоници светске споменичке авангарде, развила се расправа о споменицима испред општине Вождовац. Та општина је расписала анкету међу грађанима да ли треба партизанске фигуре заменити фигурама старијих српских јунака. Уместо да се разговара о естетици, јавност се заокупила политичком причом о томе да ли Вождовац боље симболизују Карађорђе и Степа, или соцреалистички споменици.

Ово је само једна епизода у процесу претварања Београда, а помало и Новог Сада, у паланачко гробље. О томе је у јавности најсажетије говорила Ирина Суботић. На самом почетку 21. века, подигнути су неки од најгорих споменика. Тесла има изврстан Кршинићев споменик испред Електротехничког факултета у Београду, исти као на америчкој страни Нијагариних водопада. Онда је добио изобличену гробљанску фигуру на аеродрому, названом по Тесли, која је (срећом) скривена међу грање.

Предраг Ј. Марковић

ОТПОР ДЕСТРУКЦИЈИ

Одлучно оклевање

Упуштајући се у писање монографије о Жаку Дериди, зна Ромчевић – чврст, стрпљив, лепо образован и темељан филозоф – да ступа на врло нестабилно тле, те нас зато, кроз поднаслов своје књиге, скромно обавештава да је реч о једном могућем путовању кроз деконструкцију

Жак Дерида (Из архиве „Политике“)

Бранко Ромчевић, „Преокрет и премештање. Једно могуће путовање кроз деконструкцију”, Mediterran, Нови Сад 2018. Неке се књиге чекају предуго. Прошло је безмало тридесет година од како је Жак Дерида, у препуном Коларцу, одржао своје славно предавање Дати смрт, педесет година од како је написао ремек-дело О граматологији и петнаест година од како је умро, а да се за све то време на овом језику није појавила ниједна монографија посвећена творцу деконструкције. Никада се деконструкција није „примила” на филозофским факултетима – што, истини за вољу, није специфичност само ове средине – а деконструктивисти су се доживљавали као секта од које су, мање или више, зазирали сви: конзервативци јер је антифашизам уписан у деконструктивни гест, „прогресивни” јер је деконструкција гадљива на догме (па су деконструктивисти за њих неолиберали), традиционални филозофи којима је било сигурније да тегле лешине својих мртвих појмова него да деконструкцијом уздрмају тло по којем главињају (те су, природно, деконструкцију проглашавали шарлатанском опсеном), марксисти који су се, са открићем српства, промптно прегруписали у хајдегеријанце (те је, за њих, деконструкција издаја бића бивствујућег и, дабоме, нације), аналитичари који су се потрудили да од филозофије направе природну науку (па је деконструкција, из те перспективе, необавезна и произвољна дисциплина), а немалу штету нанели су јој теоретичари који су помислили да је деконструкција пречица у филозофију (није), те да могу да прескоче крвав филозофски рад како би, читајући Дериду и Фукоа, ушетали у само језгро филозофије (не могу). Ако ништа друго толики одијум говори да је деконструкција једна врло незгодна, чак опасна филозофска петља.

Иван Миленковић

ДЕМОГРАФИЈА

На Земљи нас је 7,7 милијарди, а биће нас и више

У последњих 50.000 година на Земљи је по процени демографа рођено 108 милијарди људи, од тога је умрло око 100 милијарди, а у животу је данас 7,7 милијарди. У 2050. години некима од нас придружиће се нове 2,3 милијарде људи

Почетком ове године број становника на Земљи процењен је на 7,7 милијарди, што је скоро два пута више него 1965. године, и приближава се броју од осам милијарди, што је последица раста популације по стопи од 1,1 одсто годишње. Другим речима, сваке године нас има приближно 75 милиона више него што нас је било. То није нарочито нови тренд, јер се одавно зна да је глобални раст броја становника убрзан од 1800. године у којој популација на Земљи није била већа од једне милијарде. За неколико година биће нас осам милијарди, а даљи пораст на 8,6 милијарди очекује се у 2030. години, док ће нас средином 2050. године бити скоро 10 милијарди. Тешко је, чак и немогуће замислити како изгледа милијарда људи у гомили, али довољно је сетити се импресивних призора на неким великим стадионима, попут београдске Маракане, на којима се често одигравају такмичења пред огромном, скоро непрегледном масом од 50.000 гледалаца. Кад састављач овог текста стави тачку на реченицу коју читате, од тог тренутка па у наредних шест сати, на Земљи ће бити нових 50.000 становника, а онда после следећих шест сати поново нових 50.000 људи и тако даље, даље и даље… Није онда никакво чудо што демографи мисле да је непрекидни раст популације можда највећи проблем наше планете.

Момчило Б. Ђорђевић

СЛОВО О ЈЕЗИКУ

Хајд не спрдај, лаки Маџарине

Када у Београду од 1000 становника 978 каже да реч луцидан значи „луд, луцкаст“, њих 12 да значи „глуп, будала“, а само шест зна право значење (остали нису одговорили ништа), онда се морамо запитати где је затајило наше образовање, а и како се може догодити да у том значењу ову реч употребљавају неки водитељи запослени на телевизијама са националном фреквенцијом

Радно место дијалектолога, који испитује народне говоре, јесте село. Главни сарадници су људи са што мање школе, још боље ако немају нимало школе и ако нису на дуже време напуштали свој родни крај. Они најбоље чуваjу свој говор, али и на себи својствен начин тумачe речи које први пут чују, повезују их са речима које добро знају. Зато је сасвим обично када страну реч морално протумаче као „оно што се мора”, лојално као „оно што је пуно лоја”, да ракете буду „раклете”, јер лете, пуловер „полувер“, јер је само пола џемпера, a сирена „свирена“, јер свира. Појава је уобичајена, општа, својствена свим крајевима и дијалектима. Назива се народном етимологијом.

Међутим, када у Београду од 1000 становника 978 каже да реч луцидан значи „луд, луцкаст“, њих 12 да значи „глуп, будала“, а само шест зна право значење (остали нису одговорили ништа), онда се морамо запитати где је затајило наше образовање, а и како се може догодити да у том значењу ову реч употребљавају неки водитељи запослени на телевизијама са националном фреквенцијом (иначе, испитивања су показала да је слична ситуација у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Бања Луци).

Рада Стијовић

АСТРОНОМИЈА

Сигнали из даљине

„Ах, ванземаљци. Драго ми је што не користиш тај термин, али на то мислиш, зар не?“, каже Никола Милутиновић, научни инжењер са Универзитета Британске Колумбије у Канади који је учествовао у открићу сигнала који су прошлог месеца изазвали светску пажњу

Никола Милутиновић испред CHIME телескопа

Вест о сигналима из свемира прошлог месеца је емитована (истина, само као занимљивост) чак и на локалним радио-станицама, између последњих хитова и лоших вицева о Деда Мразу. Сензационално откриће понављаних радио-сигнала из дубоког свемира било је, у затишју након празника, заокупило пажњу већине светских и бројних домаћих медија. Но, без обзира на то да ли сте пратили извештаје, можда ћете се изненадити што је у овом открићу учествовао и један астроном пореклом из – Србије. „То су праскови светлости који нам долазе из свемира у радио-делу спектра“, каже Никола Милутиновић, научни инжењер са Универзитета Британске Колумбије у Канади, док разговарамо о мистериозним прасковима.

Заправо, причамо о даљинама – онима у простору и времену кроз које продире „поглед“ његовог телескопа и онима, овдашњим и земаљским, између Пентиктона на језеру Оканаган у Канади и Даросаве код Аранђеловца у Србији, одакле је пореклом. Милутиновић је у своју научну авантуру кренуо из Петнице и као научник номад са Пен Стејт универзитета, преко Универзитета у Викторији, стигао на Доминион радио-астрофизичку опсерваторију (DRAO). Овде је Милутиновић задужен за функционисање телескопа криптичног имена Canadian Hydrogen Intensity Mapping Experiment, познатог по скраћеници CHIME.

Слободан Бубњевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ